Naš sport, naša bajka
Od malena nam ispredaju bajke, nešto kasnije nas uče da je život bajka, uče nas da verujemo u bajke, da bi negde kad bi došlo vreme za razvitak fabule, odnosno životne prekretnice, došli do krilatice da život piše drame, da ono što se u bajkama pripoveda nije istina.
Da li su nas lagali, da li su bajke loše? Kakve sve ovo veze ima sa sportom?
Počećemo od ovog poslednjeg pitanja sa težnjom da odgovor bude što koncizniji. Da li sport nužno znači zdrav život? Vidite u sportu je lepota u konstantom sazrevanju, upoznavanju sebe i građenju socijalnih veština. Razvijanju empatije, smeslosti šta i kad da uradiš i još važnije šta da ne uradiš! Upravo u toj smelosti i razboritosti pri donošenju odluka u punom naletu svog bića baveći se određenom sportskom disciplinom leži lepota sporta. Ovde stvaramo paralelu izmedju sporta i bajki. I jedno i drugo nisu ni najmanje loši, stvaraju onu finu pokoricu čoveka, neizostavni su.
Ali za ono ispod moramo sami da se potrudimo uz adekvatne uslove koje nudi izabrani sportski kolektiv, odnosno okolina u kojoj smo se obreli.
U sportu možete biti vitez i dželat, džentlmen i huligan. Baveći se sportom, vi etiketom ne dobijate ništa, već radom i trudom. Spoznajom da smo i jedno i drugo sa odlukom da mi biramo, odlukama koje gradimo od malih nogu i ništa na ,,oruk“.
Imamo hiljade primera posrnulih atleta, ali isto toliko i onih koji su se kroz sport iz posrnuća uzdigli. Imate ljude koji na terenu brijraju, ali van njega ne želite da oni budu uzori vašoj deci.
Mi u omladinskom ragbi klubu se trudimo da kroz ragbi sport podignemo generacije koje će moći da imaju smelost da razmišljaju, da vole okolinu i da imaju svest da imaju izbor.
Najlepša stvar bajki i sporta je što se kod njih ništa ne dobija, i tu zapravo leži greška kod koje se generacije večito spotiču. Potrebno je da se jedinka ili grupa ljudi oznoji.
Moć stvaranja bajki i sportista je u tebi. One nemaju puko dešavnje one se odlučuju i uzimaju u svoje ruke. Dobro došli u našu malu bajku koja traje..
Magična lopta i snovi pod miškom!
Počev od 2005. godine kada smo prvi put potrčali sa našom magičnom loptom nismo imali pojma u šta se upuštamo. Jednostavno je ragbi izlazio iz nas. Verujemo da to traje i danas.
Ne mogu da zaboravim prvu utakmicu i pobedu nad daleko iskusnijim Kruševcem te da smo nas nekoliko lepili sličice grba Kruševca u sveske i hteli da pišemo dnevnike o svakoj utakmici koja sledi. To se nismo dogovarali. Samo smo došli na trening posle utakmice i krenuli sa ,,ej ja sam počeo da pišem…“.
2006. je došao prvi kamp za reprezentativce, pa prvo putovanje u kolevku ragbija(Englesku, London).
Sledi pregršt lepih momenta, npr. kada bi smo za jedan vikend igrali i do dve utakmice, nas 20. bi prespavali u jednom stanu ko gde stigne, pa igrli dana za danom, družili se, svađali, smejali itd.. Nismo bili ni mnogo izbirljivi negde oko 2007. smo igrali u vojničkim košuljama, nismo imali opremu, ali je to bio i simboličan manifest kako se u sportu ništa nije mnogo promenilo za 40. godina kada je naš osnivač i trener Miša u svojim igračkim danima 60/70.tih godina igrao u vojničkim košuljama.
Pa smo 2008. od organizacije ,,Fraternite“ iz Francuske dobili dosta operme, zamalo i teren, koji bi bio drugi ragbi teren u Srbiji, ali ipak nismo.
Lepa je priča o jednom dečaku koji 2013. u sali posle poraza šutnuo loptu od besa, te kako se lopta odbila o krovnu konstrukciju udarila je i polomila pehar za prvo mesto. Ironično ono koje smo tad izgubili. Kod njega je bilo bitno da shvati da bes nije rešenje, ali da pobednički mentalitet treba da zadrži. On je naparavio, prve, druge i treće korake u Gepardima. Danas je jedan od pet najboljih ragbi igrača u Srbiji. Dete iz jednog naselja u bliskoj okolini Leskovca koji i danas uvek zaigra za svoj matični klub i pretstavlja pravi uzor mladim ragbistma koji počinju svoj put sa jajolikom loptom pod miškom. Upravo ga je ta upornost i ljubav zadržala da i izvan rodnog grada ostane deo sporta koji svi volimo. Jedni druge gradimo.
Priču premotavamo sve do pre par godina kada smo promenili vizuelni identitet, napravili prvu pravu klupsku opremu, i postavili strategiju razvitka u daljem periodu, ali sa istom misijom da pravo na sport ima svako dete ma iz kakvog finasijskog, religioznog ili bilo kojeg drugog okruženja i opredeljenja dolazi.
Ove i prošle godine naši klinici igraju sjajan ragbi i u svojoj kategoriji su bez premca! Što nas svrstava u tradicionalno jednu od najboljih omladinskih ragbi škola u državi. Ono na šta smo jednako ponosni i koncentrisani jeste ona priča za izvan terena, ona koja je najvažnija.
Puzi, trči, hodaj i po neki skok!
Put sa dosta uspona i padova, ali baš to i jeste lepota života, gde čovek mora prvo da puzi, da hoda pa da trči. Da nije puzao ne bi mogao ni da trči. Pa onda padne, sav polupan, u isto vreme briše prašinu i uči da ustaje, kao bonus tome nauči i da skače, menja pravac, da čuči. A zamislite neki ljudi ne nauče da skaču, ni fiktivno ni bukvalno, a prava je šteta.
Uskoro objavljujemo dosta novina, tako da će nam biti čast i zadovljstvo ako želite da podržite našu bajku, rad, delite dešavanja i tome slično, posebno hvala onima koji su tu! Kao i uvek SVI SMO ČOPOR!
